ФЕЉТОН: Седам векова од смрти српског краља Милутина (4)

У доба српских сукоба са Бугарима и Татарима, на јужним деловима западног Балкана дошло је до напредовања византијских снага и потискивања преосталих државица на простору данашње Грчке. Од почетка Милутинове владавине 1282. године, српски одреди у мањем или већем обиму нису престајали да упадају у Византију и нападају њене пограничне области.

Краљ Милутин (црква у Ариљу - 1296)

Анжујци су настављали своју офанзивну политику ка Византији преко Филипа I Тарентског (1294-1332) сина Карла II Напуљског (1285-1309) који је од 1294. године био носилац права латинских царева и Карла Валое, брата француског краља Филипа IV Лепог (1285-1314).

Филип је, полажући права на простор некадашњег Латинског царства и његових вазала преузео преостале Анжујске поседе на Балканском полуострву и женидбом са ћерком епирског деспота Нићифора I (1271-1296) ојачао свој положај задобивши и градове у Етолији.

Истовремено је између владара Тесалије и Епира владала затегнутост коју су искористили Византинци и 1290. године или око 1295. године заузели Драч, чиме су поново избили на Јадранско море одузевши Анжујцима значајну базу за операције на Балканском полуострву.

Повезивање Епирске деспотовине са Филипом покренуло је 1295. године отворени рат са Тесалијом у коме је деспотовина сузбијена и била приморана да затражи византијску помоћ.

Већ наредне године умиру и владар Епира Нићифор I и Тесалије Јован I, бивши таст краља Милутина, а власт у Епиру преузима Нићифорова удовица Ана и византофилска струја у држави, што додатно ојачава Византијске позиције у западним деловима данашње Грчке.

Од почетка Милутинове владавине 1282. године, српски одреди у мањем или већем обиму нису престајали да упадају у Византију и узнемиравају њене пограничне области. Иако су акције већег обима, односно освајачке природе посустале након 1284. године, Милутин се није одрекао напредовања ка југу.

Након смиривања ситуације на источним границама 1292. године и дешавања која су потом уследила у Епиру и Тесалији, српски краљ покреће 1296. године нови поход на Византију и током њега српска војска успева да заузме византијски Драч.

Нови продор Срба и губитак Драча, доводе 1297. године до велике офанзиве на Србију на чијем се челу нашао искусни војсковођа Михајло Главас. Међутим и овај поход није постигао жељени успех, после чега се приступило преговорима о миру између две монархије.

Византији је са једне стране био неопходан мир односно савез са Србијом да би могла да среди прилике како на Балканском полуострву, тако и у Малој Азији у којој су турски емирати били у сталној офанзиви, тако да је већ око 1300. године, скоро цела Мала Азија осим неких већих, махом приобалних, утврђених градова (Никеја, Никомедија, Бруса, Сард, Филаделфија, Магнезија, Хераклеја, Смирна, Фокеја…) била у њиховим рукама.

Милутину је био потребан мир да би могао да среди прилике у сопственој држави, тачније да у своју корист реши предстојећи сукоб са братом Драгутином о томе ко ће наследити Милутина, пошто је према једној од одредби Дежевског уговора то требало да буде Драгутинов син, док се Милутин спремао да своју државу остави свом сину Стефану који се 1299. године вратио из татарског заточеништва.

*

Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.