ФЕЉТОН: Седам векова од смрти српског краља Милутина (5)

Године 1297. отпочели су преговори о склапању мира и савезништва, између Милутина са једне и Андроника II са друге стране. Савез је потврђен и учвршћен склапањем брака српског краља и византијске принцезе.

Остаци тврђаве у Драчу

На челу византијског преговарачког тима налазио се Теодор Метохит који је од почетка преговора до њиховог окончања у пролеће 1299. године пет пута долазио у Краљевину Србију. Основу уговора чинило је византијско признање српских освајања северно од линије Кроја-Охрид-Штип-Прилеп која су постигнута до 1284. године као мираза уз једну византијску принцезу која би постала нова Милутинова супруга.

Андроник II је прво понудио своју сестру Евдокију која је била удовица трапезунтског цара Јована II (1280-1297). Међутим, она је свом брату Андронику поручила да не жели да се уда ни за Милутина ни за било код другог јер жели да сачува успомену на свог мужа. Цар јој није веровао, а у научним круговима влада мишљење да је она одбила да се уда у једну варварску земљу. Она се из Цариграда вратила у Трапезунту да пази на свог сина Алексија II (1297-1330), који није био у добрим односима са својим ујаком Андроником II.

Њено одбијање је довело њеног брата у безизлазну ситуацију јер није могао да испуни свој део договора. Милутин му је јасно ставио до знања да тај чин сматра увредом и да ће на њу одговорити ратом уколико му се не нађе жена међу византијским принцезама. Због тога је цар Андроник одлучио да српском краљу понуди своју петогодишњу ћерку Симониду. Милутин је на то пристао, што јасно сведочи о томе да је по среди био политички брак из кога је Милутин осим војне користи, значајно добијао и на престижу.

Овим браком он је постао зет византијског цара, није више био узурпатор северне Македоније, већ је постао њен законити владар који је ту земљу добио као мираз, што посебно истиче у својој повељи Хиландару. Сам званични чин је обављен на ничијој земљи на Вардару после Ускрса 1299. године и том приликом су Византинцима предати: Ана Тертер, дотадашња Милутинова супруга чији је брак проглашен неважећим, јер је у тренуцима његовог склапања још увек била жива Јелена, прва Милутинова жена; Котаница, некадашњи византијски властелин који је 1281. године пребегао Србима и од тада предводио њихове нападе на Византију; српски таоци док су Милутину предати византијски таоци и млада Симонида коју је дочекао сам Милутин клекнувши пред њом.

Краљевини Србији су том приликом признате раније освојене територије, док су Византији враћени неки поседи које је до тада контролисала српска војска, међу којима се вероватно нашао и сам Драч.

Међутим, склапање оваквог споразума, довело је до великих негодовања на обе стране, као и до понуда других суседних држава Милутину за склапање брака са њиховим принцезама. Разлози који су на овај брак приморале оба владара биле су јаче од свих тих фактора. У самој Византији јак отпор браку пружала је црква, због чињенице да је то Милутину већ пети брак (сам четврти брак се сматрао тешком повредом хришћанског морала), као и због тога што је Симонида тек дете, а он је већ у својим касним четрдесетим, тако да је на овај брак бачена анатема.

У самој краљевини Србији је постојала јака опозиција у редовима властеле, која је била против склапања мира са Византијом и прекидања ратних дејстава која су била више него успешна и доносила јој значајна средства. Поред властеле, против брака је био и део свештенства.

Током ових преговора, представници Тесалије су покушали да Милутина одговоре од склапања брака и мира са Палеолозима, док му је удовица бугарског цара Смилеца (1292-1298) понудила да узме њу за супругу и са њом Бугарско царство у мираз.

*

Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.