Турско напредовање у Малој Азији, довело је 1303. године на Балканско полуострво нову најамничку војску у служби Византије. Били су то каталонски најамници предвођени Рожером де Флором, који су у Шпанији и на Сицилији били познати као алмогавери, док су их на Балканском полуострву једноставно звали Каталонци или Каталонска компанија.
Иако су првобитно успели да потисну Турке, они су се ускоро окренули пљачкању и Византинаца да би 1304. године напали и византијску Магнезију. У априлу наредне године је Рожер убијен на дворцу престолонаследника Михаила IX чиме је отпочео рат између Византијског царства и Каталонске компаније чијим редовима су се прикључили и одреди Турака Селџука жељни пљачке.
Током наредне две године они су опустошили Тракију, да би у јесен 1307. године преко Родопа прешли на полуострво Касандру и са њега угрожавали околне области, укључујући и Свету гору.
Богатство светогорских манастира је привукло пљачкаше, а на удару једног њиховог одреда се нашао и сам Хиландар, на чијем се челу у то доба налазио као игуман Данило, будући српски архиепископ који је на то место изабран по директној Милутиновој наредби.
Овај напад је одбијен, после чега се Данило одлучио да из манастира извуче драгоцености и упути се у Скопље да Милутина извести о ситуацији и затражи помоћ. Милутин га је саслушао и обезбедио му неопходна средства за одбрану, тако да се Данило после тога вратио у манастир доносећи са собом како залихе, тако и најамнике које је Милутин платио.
Захваљујући његовом повратку и снагама које је довео, Хиландар се спасао, пошто се дуже време налазио под опсадом и како се наводи у његовом житију ситуација је била таква да су се монаси спремали на предају. Том приликом су Данилове снаге успеле да униште део нападача, а потом и да одбију нове нападе који су уследили 1308. и 1309. године.
За разлику од њега, снаге Каталонске компаније су успеле да заузму руски манастир светог Пантелејмона и спале га, а покушале су у пролеће 1308. године да заузму Солун, али без успеха. Иако су вође Каталонске компаније примиле 1308. године Теобалда Сепоа и прихватиле Карла Валоу за свог господара, они се нису умешали у борбе његовог савеза против Византије и 1309. године су напустили Солунску област, прво ка Тесалији, потом 1310. године ступају у службу атинског војводе Валтера од Бријена (1308-1311), да би коначно 1311. године потукли на Кефису у Беотији франачку војску и успоставили каталонску државу место франачке.
Карло Валоа, брат француског краља Филипа IV Лепог, је преко свог брака са Катарином Куртене, унуком Балдуина II, постао 1301. године носилац претензија на титулу латинског цара и он је у сарадњи са Филипом Тарентским започео стварање опсежног савеза за његову обнову. У њега је успео да 1308. године укључи и Каталонску компанију која је требало да буде нека врста његове инвазионе војске и која би на тај начин испунила договор свог некадашњег вође Рожера де Флора о обнови Латинског царства који је он закључио са краљем Сицилије Фредериком II (1296-1336).
Поред Карла и Филипа у савезу су се још налазили и: Млечани од 1306. године, када су прекинули дванаестогодишње примирје из 1302. године; краљ Милутин од 1308. године, према споразуму закљученом код Мелена; Византијски управници Солуна (Јован Мономах) и Сарда (Константин Дука Лимпидарис) који су обећали да ће признати Карла за свог суверена а папа Климент V (1305-1314) га је, као и Мартин IV две деценије раније, подржао бацањем анатеме на византијског цара Андроника II 1307. године.
*
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.