Милутин је склапање регионалног војног савеза отпочео још у лето 1306. године, када се преко скадарског епископа повезао са Филипом Тарентским који је претходне године заузео византијски Драч. Милутинови представници су се најпре састали са њим, а током јесени су се двојица владара састала и склопила савез.
Краљ Милутин је упутио Дубровчанина Марка Лукарева и Которанина Трифуна Микаелија у Француску да у његово име преговарају са Карлом. У краљевину Србију је након тога стигао у узвратну посету доминикански фратар који је у свом извештају сачињеном почетком 1308. године Милутина оцењује као непоузданог, развратног и суровог, док са много симпатија говори о католицима наклоњеном сроднику Анжујаца Драгутину кога назива краљем Србије, док за Милутина наводи да је краљ Рашке.
Без обзира на врло негативну оцену коју је добио, Карло је ипак 27. 03. исте године закључио савез са Милутином са циљем рушења Византије. Одредбе тог споразума су још: признавале Милутину освојене поседе (читаву област између Прилепа и Просека, Овче Поље до Штипа, дебарску област до реке Маће и кичевски крај до Хокерије, уз напомену да све те области Милутину доносе приход од свега 5.000 флорина годишње); обавезивале Милутина да пређе у католицизам; предвиђале брак његове ћерке Царице са млађим сином Карла Валое Карлом.
Карлови представници су овај уговор ратификовали са Милутином 25.07. исте године код Голих Хума, док га је Филип IV ратификовао тек 1313. године. Одредбу о Милутиновом преласку у католицизам, озбиљно је схватио и сам папа Климент V, који је 1308. године послао своје легате у Краљевину Србију да прекрсте Милутина и предају му папску заставу, али су се они и поред доброг пријема вратили необављена посла, пошто им се Милутин изговарао да то није у стању да уради у овом тренутку због противљења своје мајке Јелене (рођена је католикиња) и брата Драгутина (који је важио за великог православног добротвора веома толерантног према католицима, иако има индиција да је део свог живота провео као католик, који је пред сам крај свог живота живео испоснички, замонашивши се пред смрт).
Разлози због којих је Милутин ушао у овај савез нису познати, али је и њему самом било врло јасно у каквом је стању Византија по којој је харала Каталонска компанија, сузбијали су је Турци у Малој Азији, док је на Балкану губила сукоб са Бугарским царством, изнуреним од татарске власти, који се окончао 1307. године мировним уговором који је био неповољан по Византију.
Због тога му је јасно као исплативије решење деловало приближавање Анжујцима са којима у савезу би се могао проширити на рачун Византије, али би стекао и моћног савезника у борби против Драгутина који је у то доба био у сукобу са анжујским претендентом на титулу краља Угарске Карлом Робертом.
Вероватно са тим у вези и стоје овакве одредбе уговора којим је Карло значајно профитирао, јер су се Милутину потврђивале територије које је заузео још пре две деценије, а он је био у обавези да помаже у рату и промени веру.
*
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.