top of page

ФЕЉТОН: Седам векова од смрти српског краља Милутина (9)

У складу са договором, Милутин је у редовима Каталонске компаније која се налазила код Солуна, регрутовао 1000 коњаника и 500 пешака из турског контингента на чијем се челу налазио Мелик (Мелекиљ). Милутин је са њима извршио нападе ка Солунској области, али је био одбијен. Међутим, ускоро се сам савез распао сам од себе.


Краљ Милутин (фреска у Грачаници)

Године 1308. године је умрла Карлова супруга Катарина Куртене и са њом су права на титулу латинског цара прешла на њену ћерку Катарину која је била верена за Филипа Тарентског (у брак су ступили 1313); првог маја 1306. године гине немачки краљ Алберт I (1298-1308) и Карло почиње да прави комбинације да постане немачки цар; 1309. године папа Климент V прелази у Авињон и баца клетву на Млетачку републику избацујући је тако из свих активности са било којим католичким владарем, па самим тим и Карлом; 1309. године Каталонска компанија је отишла у Тесалију чиме Карло губи војну силу на терену, што се манифестовало и одласком његовог представника из њихових редова. Претпоставља се да је и сам Милутин већ 1309. године поново прешао на страну Византије.


Сукоб између Милутина и Драгутина, око тога чији ће син постати краљ Србије, започео је још око 1301. године и трајао је без неког већег успеха на обе стране. Милутин је у складу са својим намерама да га наследи његов син, уздигао Стефана, кога је око 1297. године оженио Теодором, ћерком бугарског цара Смилеца, на ранг младог краља и 1309. године му доделио на управу Зету.


Истовремено је, у складу са савезничким односима са Андроником II, послао византијском цару војну помоћ за уништавање турског дела Каталонске компаније који се под вођством извесног Халила налазио у околини Галипоља и пљачкао по Тракији. Његове, највероватније најамничке, снаге од око 2.000 војника, помогле су 1312. године византијској војсци да их уништи, после чега је Андроник поклонио Хиландару село Куцово.


Међутим, док су Милутинове снаге водиле борбе против Турака у Тракији, Драгутин је покушао да преузме власт у краљевини Србији. Поред својих трупа Драгутин је предводио и добар део Милутинове властеле, која је била незадовољна његовом мирољубивом политиком према Византији. Краљ Милутин је остао без великог дела своје војске и подршке у земљи.


Без обзира на то, он је успео да преко свог пријатеља и сарадника Данила, који је тада био епископ Бањски, сакупи најамничку војску састављену од Турака, Татара и Осета, уз помоћ свог новца који је склонио у своју задужбину манастир Бањску, а који му је допремио Данило.


Уз помоћ ових снага Милутин је успео да одбије нападе, после чега се у сукобе умешала Српска православна црква која је отпочела посредовање међу браћом. Њиховим посредовањем окончани су сукоби и међу браћом је закључен мир, о чему је у име обојице и сабора властеле византијског цара известио тадашњи игуман Хиландара и каснији српски архиепископ Никодим (1317-1324).


Према постигнутом споразуму, обновљене су одредбе Дежевског споразума о томе да Драгутинов син Владислав (пошто је Урошица умро око 1306. године) наслеђује Милутина после његове смрти, Драгутину је враћен и Рудник са околином, пошто га је 1302. године, током грађанског рата, заузео Милутин, а манастир Бањска је уздигнут на ниво повлашћене игуманије у повељи коју су издала и потписала оба краља.


*

Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.

bottom of page