ФЕЉТОН: Шест деценија Нобелове награде за Иву Андрића (1)

Петог децембра 1961. године, у Стокхолм је испраћен Иво Андрић, до данас једини српски и југословенски добитник Нобелове награде. Десетог децембра ступио је на раскошну сцену, нашавши се пред седамсто званица псеудобарокног Концерт-хола.

„Време је било дивно, са мало магле која је бојила цео пејзаж руменом бојом”, забележила је у свом дневнику Андрићева супруга Милица Бабић. Међутим, са одмицањем ка северу облаци су се згушњавали, „ветар је носио авион, горе доле, као брод на великој бури”.

Андрић је од свих путника најбоље подносио турбулентни лет, али га је при слетању изненадио ветар, па су новинари у Копенхагену фотографисали писца како трчи за својим шеширом. Еквивалентно са снажењем ветра од југа ка северу, јачала је и слављеничка атмосфера око Андрићевих од Београда до Стокхолма.

Иако је писац несумњиво желео да се она што пре стиша, како би се вратио свом уобичајеном дану, јер је за њега „радни дан највећи празник”, добитника знаменитог признања чекало је још веће свечарско расположење.

Стигавши пре осталих добитника, лауреат у области књижевности, доживео је највећи публицитет. У просторијама Краљевске чекаонице стокхолмског аеродрома, наизменично је, на српском, немачком и француском, одговарао на питања многобројних новинара који су били пријатно затечени скрупулозним пишчевим познавањем савремене шведске књижевности.

Андрић се затим уписао у књигу почасних гостију аеродрома, потом упутио на свечани ручак који му је приредио Андер Естерлинг, секретар Шведске краљевске академије, и поподневну посету председнику Нобелове фондације, Арнеу Тиселиусу.

Током петнаестодневног боравка у земљи на северу, Андрић је посетио многе установе, међу којима и Националну и Модерну галерију и присуствовао великом броју сусрета, разговора и свечаности од којих је најважнија церемонија уручења награде.

Осми децембар у пишчевој агенди био је резервисан за пријем код реномираног шведског издавача Бонијерса који је Андрића увео у скандинавску књижевност. Писац хроника нашао се окружен представницима књижевне елите, сусревши се са шведским академиком и потоњим добитником медаље са ликом славног проналазача, Ејвином Јонсоном за кога је лауреат из Југославије изјавио да му је један од омиљених писаца.

Гун Бергман, преводилац Андрићевих дела на језик Ибзена и Стриндберга, изјавила је да би могла цео живот поклонити читању и превођењу дела Иве Андрића. Иако никада сасвим свикнут на комплименте, чини се као да су лепе речи откопчале прво дугме увек утегнуте круте крагне српског писца и изнудили један књижевни савет према којем писац мора бити свој у изразу, индивидуалан, и снажног гласа: „Као стара босанска пушка која изненада опали, погоди, убије...”

Андрићу су дипломатски резон те урођена и однегована одмереност, налагали да се благовремено обавести о детаљима протокола церемоније. Стога је југословенском амбасадору у Шведској упутио писмо с молбом да га обавести о програму и церемонијалу, чији би број и обим требало да буду што мањи, уз опаску: „Смокинг имам. Фрак ћу поручити овде у Београду (...) Да ли је неопходно оно што се зове жакет или је довољно имати тамно одело?”

*

Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.