Видно ганут музиком, нобеловцима се на француском језику први обратио Иво Андрић, започевши свој говор метафором о својој домовини као „малој земљи међу световима”, о њеној „бурној и тешкој прошлости”, њеним „великим жртвама” и, упркос томе, настојањима да на плану књижевности и културе надомести све оно што јој је историја ускратила дајући тиме свој прилог светској баштини.
Наоружавши се Монтескијеовим, Камијевим и Гетеовим мислима према којима „писци нису добре судије својих дела” и да је „уметниково (...) да ствара, а не да говори”, Андрић је најпре осудио све непозване радозналце и насртљиве уљезе у уметникове радионице упитавши се „зар [то] не изгледа помало као неправда (...) да се од оног који је створио неко уметничко дело, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, очекује да каже нешто и о себи и о том делу и зар није говор уметничких дела чистији и јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца”.
А онда је „Толстој са Балкана” проговорио о ономе о чему највише зна – о причи и причању, и то о причању од древног патријархалног, па до оног модерних приповедача; о непресушној потреби за причом коју, „у милион варијанти, причају људи људима”; о причи која треба да „продужи илузију живота и трајања и да помогне човеку да се нађе и снађе”; о причању приповедача који говори у име свих који нису успели да причају и испричају своју причу, и ономе које приповедач „прича самом себи” да би одагнао страх, као и причању које објашњава све наше недоумице и неразумевања, неучињено и погрешно урађено; о усменим и писаним причањима у којима је „садржана права историја човечанства; о танкој линији између прошлости и садашњости” и приповедачевој лакоћи да прелази векове, као и муци да спозна када је у којем; и коначно о томе да је најтеже и најмукотрпније од свега „бити човек”.
Након свечане вечере, фанфарама је означен почетак плеса – хаљине су зашуштале и двораном су запловили парови ношени звуцима валцера. Међутим, после класичних нота и строге етикеције под палицом дворског мајор домуса, као једини, али недвосмислен знак да је двадесети век, присутни студенти заиграли су рокенрол, а славље се протегло до зоре.
Андрић је два дана касније учествовао на традиционалној свечаности Дан Луција, у Градској кући у Стокхолму, где је крунисао најлепшу девојку, „краљицу светлости”, упаливши свеће на круни седамнаестогодишње Гун Ватстет. Тај писац сериозног лица, у званични говор тихо је уткао и савет како да се девојка ослободи вреле капљице воска која јој је том приликом пала на образ.
Поновни сусрет са Луцијом збио се 1963. у хотелу Бока у Херцег Новом, уз Андрићеве речи: „Пре две године имао сам част да упознам Шведску и да крунишем моју Луцију... Моја Луција није више Луција, али мени је драго што се традиција наставља.”
Писац је 16. децембра, као припадник велике породице добитника Нобеловог знамења, непланирано отворио изложбу посвећену великом индијском песнику, добитнику награде 1913. године, Рабиндранату Тагори.
*
Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.