Из Панчева је Јоаким отишао у Темишвар, у манастир Бездин, где је завршио своју књигу „Система илити Сосотојаније Мухамеданскаго то јест Турецкаго закона”, али је није штампао. У том периоду су му јавили да је његова Баја изгорела, са њом очева кућа и његова библиотека.
Отишао је у Бају и остао тамо 14 дана. Тада одлучује да оде у Русију неће ли наћи начин да се материјално ситуира за наставак живота. У Русији је више од 20 месеци боравио у манастиру Хржавки.
Вративши се из Русије, неко време је боравио у Земуну, а затим се вратио у Београд где га је издржавао сликар Димитрије Аврамовић. Године 1843. издао је херојску драму: „Српски вожд Георгиј Петрович, иначе наречени Црни или Отјатије Београда од Турак”, коју је давао још 1815. у Сегедину и Новом Саду.
Умро је 8. новембра 1847. у Београду, после тродневног боловања. Пред смрт је одшампао своје последње дело „Излишнаја љубов Ирине и Филандра”, које је на дан смрти повезао Винклер, његов станодавац, књиговезац, у чијем стану је и умро.
Иза њега нам је остало 26 штампаних и у рукопису, 24 дела. Превео је и прерадио 27 позоришних комада. Није се претерано обазирао на вредност комада које је представљао, јер је његова мисија била да оживи позоришни живот у Србији, да шири српску позоришну уметност, придобије гледаоце и, што је најважније, он је помоћу њих стварао дилетантске позоришне дружине, те је с обзиром на учињено прозван оцем српског позоришта.
У периоду 1835-1836. Јоаким Вујић је био директор Kњажевско-сербског театра у Kрагујевцу. Дана 15. фебруара 1835. године престоница обновљене Србије, Kрагујевац, добила је своје стално државно и дворско позориште. (...)
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.