На позив кнеза Милоша, у јесен 1834. године, у Крагујевац, тадашњу српску престоницу, долази Јоаким Вујић као личност великог позоришног искуства и познавалац обимног позоришног репертоара. Постављен је за директора театра, са задатком да организује рад првог српског позоришта.
Поникло у време борбе за националну независност и у периоду када су постављени темељи културном животу у Србији, позориште у Крагујевцу делило је судбину свог народа, одржавајући континуитет преко разних дружина и позоришних формација. Обновљено после Другог светског рата, постало је најотворенија културна институција града чије се деловање осећало у ужој и широј средини.
На сцени овог позоришта однегована је читава плејада врсних уметника који су оставили дубоког трага у историји позоришне уметности земље. Театар у Крагујевцу који је носио име оснивача првог српског театра Јоакима Вујића, израстао је по свом репертоарском изразу и сценском третману у модерно савремено позориште.
Хатишерифом од 1830. и 1833. године Србија добија аутономију и право да подиже културно-просветне и здравствене установе. Захваљујући чињеници да је Крагујевац у то време престоница обновљене Србије у коме је Кнез Милош Обреновић подигао свој двор са управним и административним апаратом, у њему се утемељују: Књажевско-сербска типографија, Новине Сербске под уредништвом Димитрија Давидовића, Гимназија (1833. године), Књажевско-сербски театар (1835. године), Књажевско-сербска банда коју оснива Јозеф Шлезингер, Лицеум Књажевства Сербског (1838. године), музеј, библиотека, прва галерија, Суд крагујевачки (1820. године), болница, прва апотека.
То је условило долазак учених Срба из Војводине који ће у Крагујевцу започети пионирски рад на културно-просветном пољу. У Крагујевцу се прве позоришне представе помињу 1825. године. (...)
Чланак је део пројекта суфинансираног од стране Фонда за изгбегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Фонда, који је доделио средства.